R00maH-Indians

Ovako, probaću da ne dužim, preko nekog udruženja koje Mileni stalno šalje mejlove dobili smo info o konkursu uređenja javnih površina Bernardin manastira u Lavovu, Ukrajina, na koji smo odlučili da se prijavimo. Proces prijavljivanja nije bio komplikovan, jer smo kao diplomirani inženjer pejzažne arhitekture i diplomac ekološkog inženjeringa stekli uslove za učešće na konkursu. Konkurs je bio anoniman, što je u našem slučaju bio mač sa dve oštrice. Bilo je mnogo cimanja, radili smo mesec dana, dan i noć, na smenu, ja radim, pa legnem da spavam, a Milena preuzme i tako do konačnog roka. Puno sam se nervirao, rekao sam sebi, neću više da se nerviram ni oko čega tako. Niko i ništa nije vredno zdravlja. Elem, da nastavim, još jedna ogromna prepreka u realizaciji svega ovoga bio je moj tridesetdvobitni sempron sa 512 megabita memorije. Svaka čast Gruču od koga sam ga kupio. Nisam čak platio ni PDV, a u ono vreme za 550 evra stvarno nije mogla bolja mašina da se nabavi, ali vreme ga pojelo. Rendere nismo radili baš iz tog razloga, ali uspeli smo sve da sklopimo i odnesemo na poštu, a tamo nova avantura. Prvo sam mejlom zatražio dva meseca unapred od glavne pošte odgovor oko anonimnog slanja dokumentacije u stranu državu. Javila mi se posle mesec dana neka vrlo ljubazna gospođa, koja je rekla da je moj mejl prosledila kome treba i izvinila se na mom čekanju. Zahvalio sam joj se i rekao da se nadam da neću čekati na odgovor od toga "ko treba" da mi odgovori isto koliko i na njeno prosleđivanje, ali više nikakav odgovor nisam dobio, ni od nje ni od tog "ko treba" da mi odgovori. U glavnom, u Beogradskoj pošti broj 1 tube za slanje nisu imali (što znači da ih nema nigde u državi Srbiji) već godinu dana, te je ljubazni čika koji radi na pakovanju uzeo tubu u kojoj smo doneli radove, skratio na 900 mm kolika je maksimalna dužina za slanje običnog paketa i to sve upakovao. Preko 900 mm može da se pošalje samo preporučeno, a onda ne može da se šalje anonimno. Tom ljubaznom čiki dali smo 120 dinara, valjda za minuli rad ili šta već. Takođe smutio nam je nešto oko toga kako DVD sa konkursnom dokumentacijom ne može da ide u paket jer će praviti problem na carini, nego "najbolje da vi to pošaljete posebno". Pa smo dvd sa konkursnom dokumentacijom slali posebno... Zemlja Srbija, šta reći..





I na kraju svega slika koja opisuje našu sreću što je sve konačno poslato. Odmah smo otišli da iskuliramo malo u parku uz pivo. OLD SKUL!

Pre početka ovog pisanija želim da napomenem da je ono nastalo u subotu 13. oktobra u 4:35 ujutro, usled nesanice.

Gluvo doba. Ležim u krevetu. Gledam u plafon.. Kroz glavu mi prolaze stihovi pesme Block Out-a "Protiv sebe".... posebno deo "..Strah ili strepnja...." Milslim o bežičnoj tastaturi i mišu koji Milena treba da mi donese kako bi mi olakšala... Utakmica je za skoro tačno 11 sati. Idem da se vidim sa dosta prijatelja kojih sam se poželeo, a tek ću..
Ne spava mi se.. Čudno, umoran sam. Uzimam svog "android" prijatelja kako bih ubio dosadu. Napolju je mrkli mrak, čini mi se da je padala kiša, miriše na tmuran jesenji dan. Aplikacije "Blic" i "B92", u stilu Tool pesme "Vicarious" služe da bacimo pogled na nove vesti, crne hronike, referat Nade Macure, kao i svaki prosečan čovek naše planete, koji želi da ubije dosadu..
Prethodnih pola godine listajući članke na jednoj od dve pomenute aplikacije, naiđoh na članak koji je na mene ostavio poseban utisak i naveo me da gledam stvari iz drugačijeg ugla...Članak je bio o putovanju čoveka na Mars.
Naučnik je opisivao kako, nekom vrstom vremenskog ubrzanja većim od brzine svetlosti, u budućnosti put astronauta do Marsa skratio bi se sa nekoliko godina na samo nekoliko meseci. Govorio je i o problemu beztežinskog stanja. Po njegovim rečima, čovek naviknut na gravitaciju jako teško bi se prilagodio putovanju svemirom u beztežinskom stanju, i iako bi put do Marsa bio skraćen na par meseci, mišići astronauta bi atrofirali, pa bi odmah nakon sletanja na površinu Marsa morali vežbati da bi bili sposobni za obavljanje radnji na crvenoj planeti. Takođe naučnik se osvrnuo na dizajn odela astronauta koja bi morala imati međuprostor ispunjen vodom, jer poznato je da voda najbolje upija kosmiško zračenje, smrtonosno po čoveka. (Ovo je jako lepo opisano u Ruskom dokumentarnom filmu "Tajna velike vode", pa ko ga nije gledao, preporučujem)
E sad oni uporni koji su čitali dovde spadaju u onaj mali broj ljudi koji će da skonta suštinu ovog blog posta.
Reč je o kosmičkom zračenju. Kako svi znamo svemir se sastoji od kosmičkog zračenja, koje je smrtonosno za ljude. Ono izaziva rak, odnosno raspadanje čovekovog organizma. Posebno taj deo naveo me je da se zapitam, ako je to tako i ako je ceo kosmos satkan od kosmičkog zračenja, znači li to da je čovečanstvo svojevrstan parazit u celom kosmosu? Svaki organizam odnosno živa stvar ima svoj odbrambeni mehanizam, a kosmos možemo smatrati živim zbog njegovog konstantnog rasta. Iz tog ugla, čovek mu dođe kao neki parazit, a naša planeta mu dođe kao deo sistema koji je razvio imunost (atmosferu) koja štiti parazite od kosmičke radijacije, odnosno osnove celog svemira. Pa ako je u celom svemiru radijacija prisutna, a nama smeta, šta smo onda mi? Paraziti. Pogledajmo to sada iz vedrijeg ugla. Koliko znamo poznatih ljudi, naučnika, umetnika, glumaca, muzičara, koji su napustili ovaj svet pre vremena usled raka? Koliki je procenat dobrih ljudi, a koliki je procenat onih drugih koji su napustili ovaj svet usled duge i teške bolesti? Znači li to da je ogromna radijacija u kosmosu u stvari pozitivna stvar, koja sebi uzima najbolje? Mi bi rekli "pre vremena", ali da li je to zaista tako? Ne možemo da tvrdimo da jeste.. Ne znamo šta je "beyond".
Ko je gledao Spartaka, (Andija Vitfilda), koji je umro od non-hodžkins limfoma, on je lepo objasnio u dokumentarcu o sebi: "Be here now is all about being present, and not fearing of what you don't know.." Ko nema "čuku" ovo ga neće ni malo dotaći i što se mene tiče može slobodno da zaobiđe sva moja razmišljanja naglas.
Malo bih se osvrnuo i na životni vek iz svog ugla. 30 godina nije ništa. Niti smo deca, niti smo ljudi.. Niti smo nešto bitno napravili u životu, niti se nešto bitno desilo za naše kratko postojanje na parazitskoj planeti. Valjda ćemo dočekati pronalazak leka za teške bolesti, kontakt čoveka sa vanzemaljcima, epohalna otkrića (ne)postojanja boga, nastanka univerzuma...(edit: doživeli smo skok sa najveće visine) A do tad, najbitnije je da što kvalitetnije provedemo svoje vreme ovde, jer danas smo tu, a sutra nas nema..
Cenim podršku svoje porodice, moje Milene, iskrenih i dragih mi prijatelja i zbog svih vas, a pogotovo zbog nje, ja obećavam...(Što bi rekao Nikola Vranjković u "Svako putuje za sebe").

UP THE IRONS!