среда, 26. септембар 2012.
Never give up it's such a wonderful life
Život je težak. To je ono što ti je dato. Ovaj nimalo mali poklon delo je borbe, težnje, i želje za ostvarenjem snova milijardama ljudi širom naše planete. A šta je bilo pre?
Svet je jedno zlo mesto, jedna bašta puna straha i ljudske patnje. U tom vrtu tamnog izobilja malo je mesta za lepe trenutke satkane od sreće i uvijene u šareni papir. Ljudi u svoj svojoj obesti, bez obraza i morala gaze te i povređuju. Sputavaju te u svakom smislu i koliko god kao svesna jedinka, individua u svom svom intelektu težiš ostvarenju svojih snova uvek će biti prepreka i stvari koje će te u tome sprečavati. Naoružan strpljenjem poput noža koji škripi ti među zubima, hladi ti jezik i mrzne usne, vremenom shvataš da si baš ti taj junak na čijim leđima je teret spajanja imaginarnog sveta sa realnim. Ovo naizgled divno mesto na kome provodimo mali deo njegovog života, može zaista takvim i postati samo ako ga samim takvim napraviš. Padaćeš, da, guraće te, gaziti i vući dole, ali svoj san o boljem svetu ostvarićeš jedino ako svaki put ustaneš najbrže što možeš, otreseš prašinu sa svojih rukava, pantalona i nastaviš dalje ka cilju. Biće raznih prepreka. Velikih kao kuća, zlih, nepravednih...Ti si taj koji će duboko udahnuti pred ponorom do čijeg kraja ni glas ne dopire, zasukati do skora prašnjave rukave i krenuti da ga puniš. i punićeš ga. Punićeš ga kamenjem, punićeš ga hlebom i krvlju i suzama i smehom. Punićeš ga lepim i rđavim stvarima, blatom, gvožđem. Na kraju i tim rukavima, svim i svačim, dokle god pred tobom ne zasija put poput uglačanog leda u zimski suton. Preko tog leda korak ka boljem svetu će ti biti čvršći i stabilniji nego ikada u životu jer ćeš znati da je sve ono pod tobom plod tvojih snova i onoga čemu si težio i šta si stvarao godinama. Kao komad gline koji dobija svoj oblik u rukama veštog vajara, svet oko tebe iz dana u dan postajaće sve bolji i dobijaće svoju formu sve dok ne dostigne zenit perfekcije.Znaćeš da si taj bolji svet ti stvorio i da je takav zahvaljujući tebi, a veruj, lep je osećaj biti toga svestan. Ljudi kažu da sanjamo ono čemu težimo i što bi želeli da nam se zaista desi. Nije uvek tako. O snu se ne govori kao o jednom. O snu se ne govori ni kao o nijednom. O snu se ne govori uopšte. San je kontinualan,beskrajan, pun nestvarnih boja slika i pesama neodsviranih. On je kvintesencija svih naših želja, mogućnosti, shvatanja, osećanja požrtvovanosti... Zato samo onaj ko pored glave bude imao četkicu da naslika usnuli pejzaž, olovku da napiše usnuli stih ili pesmu, i hrabrost da ne prestane da ide ka cilju dok do njega ne stigne moći će za sebe da kaže:"Ja sam taj ratnik, taj junak,a pre svega čovek koji je usnuo san o boljem svetu i ne samo to. Ja sam taj san i ostvario".
Svet je jedno zlo mesto, jedna bašta puna straha i ljudske patnje. U tom vrtu tamnog izobilja malo je mesta za lepe trenutke satkane od sreće i uvijene u šareni papir. Ljudi u svoj svojoj obesti, bez obraza i morala gaze te i povređuju. Sputavaju te u svakom smislu i koliko god kao svesna jedinka, individua u svom svom intelektu težiš ostvarenju svojih snova uvek će biti prepreka i stvari koje će te u tome sprečavati. Naoružan strpljenjem poput noža koji škripi ti među zubima, hladi ti jezik i mrzne usne, vremenom shvataš da si baš ti taj junak na čijim leđima je teret spajanja imaginarnog sveta sa realnim. Ovo naizgled divno mesto na kome provodimo mali deo njegovog života, može zaista takvim i postati samo ako ga samim takvim napraviš. Padaćeš, da, guraće te, gaziti i vući dole, ali svoj san o boljem svetu ostvarićeš jedino ako svaki put ustaneš najbrže što možeš, otreseš prašinu sa svojih rukava, pantalona i nastaviš dalje ka cilju. Biće raznih prepreka. Velikih kao kuća, zlih, nepravednih...Ti si taj koji će duboko udahnuti pred ponorom do čijeg kraja ni glas ne dopire, zasukati do skora prašnjave rukave i krenuti da ga puniš. i punićeš ga. Punićeš ga kamenjem, punićeš ga hlebom i krvlju i suzama i smehom. Punićeš ga lepim i rđavim stvarima, blatom, gvožđem. Na kraju i tim rukavima, svim i svačim, dokle god pred tobom ne zasija put poput uglačanog leda u zimski suton. Preko tog leda korak ka boljem svetu će ti biti čvršći i stabilniji nego ikada u životu jer ćeš znati da je sve ono pod tobom plod tvojih snova i onoga čemu si težio i šta si stvarao godinama. Kao komad gline koji dobija svoj oblik u rukama veštog vajara, svet oko tebe iz dana u dan postajaće sve bolji i dobijaće svoju formu sve dok ne dostigne zenit perfekcije.Znaćeš da si taj bolji svet ti stvorio i da je takav zahvaljujući tebi, a veruj, lep je osećaj biti toga svestan. Ljudi kažu da sanjamo ono čemu težimo i što bi želeli da nam se zaista desi. Nije uvek tako. O snu se ne govori kao o jednom. O snu se ne govori ni kao o nijednom. O snu se ne govori uopšte. San je kontinualan,beskrajan, pun nestvarnih boja slika i pesama neodsviranih. On je kvintesencija svih naših želja, mogućnosti, shvatanja, osećanja požrtvovanosti... Zato samo onaj ko pored glave bude imao četkicu da naslika usnuli pejzaž, olovku da napiše usnuli stih ili pesmu, i hrabrost da ne prestane da ide ka cilju dok do njega ne stigne moći će za sebe da kaže:"Ja sam taj ratnik, taj junak,a pre svega čovek koji je usnuo san o boljem svetu i ne samo to. Ja sam taj san i ostvario".
среда, 5. септембар 2012.
OTPOR 5. oktobar 2000. (almost 18)
Gledam rumske predstavnike demokratske stranke, kako oplakuju Đinđića i kako se prave velike demokrate pa sam rešio da se prisetimo malo cele priče oko svega toga...
2000. godina, protesti širom države, biti u Otporu je bilo otprilike kao sada valjati skank i klinački se ložiti na neku huligansku priču. Da se razumemo odmah, najstarijem srpskom fudbalskom klubu sam "srce dao i njega ću večno da bodrim", nisam "internet huligan" na koga će da se lože devojčice iz škole jer nosi "navijačku" majicu, ali ostavimo takve teme po strani.
Bio je neki kišni dan, utorak ili četvrtak, dogovoreno je da svi posle (recimo) drugog časa napuste škole i krenu put centra gde će se sastati sa ostalima. Klika predvodnik, moj drugar iz razreda, rumski "otporaš". Predvodi kolonu, ore se pesme raznorazne, do duše nije bilo "da nam živi, živi rad". U glavnom su bile protiv režima. A šta su i deca znala, mi sa naših 17 godina, bilo je samo bitno da se utekne iz škole, da li će to biti po "Kuzinom" receptu falsifikovanja opravdanja i sedenja u "KREŠU" za sonijem po ceo dan, ili na ovaj način bilo je svejedno.
Elem, na pola puta negde od tehničke škole do centra, naiđosmo na neki auto Vukovarskih tablica. Deca krenula da lupaju po kolima, a Klika viče "oni su sa nama" pa su deca iskulirala. Na centru, već su nas čekale " 'čke gimnazijalske" i onda smo se svi zajedno zaputili Orlovićevom prema domu zdravlja. Kiša je pljuštala po nama, bili smo skroz mokri, a u delo smo sprovodili nečiju ideju zacrtanu još pre naših rođenja.. Kod treće mesne zajednice, doskorašnjeg bastiona Demokratske stranke, poče pesma "Dunavom leševi plove da li se bar jedan zove Sloba, Sloba, Sloba..." što su glasnim negodovanjem komentarisali penzioneri koji su poizlazili ispred svojih kuća i na svoje prozore bez "kibicfenstera" da kibicnu šta se napolju dešava. Ni mi nismo ostali nemi, Klika se upro babama da objasni da je njihovo vreme prošlo, mada, kako ćemo godinama kasnije skontati, njihovo vreme nikad nije prošlo niti će. Opet natrag na centar da još malo kisnemo, zajedno sa rumskim otporašima, pa kućama srećni što danas nismo imali nastavu.
Tih dana, Blaf, Sale Stojković i ja smo udarali u neke doboše, svi smo išli ulicama i duvali u pištaljke željni promene, koja nikada nije zapravo došla. Mikica Marjanović je bio ono što je Vlada Milovanović danas. Epitet za fotkanje. Sećam se tog petog oktobra iz Rume su išla valjda tri autobusa za Bg, lično nisam išao, ali se sećam Saletove priče, da je autobus, dok se u njemu orio Raining blood od Sleyera, polako razmaknuo blokadu policijskih kola kod Pećinaca i nastavio put prestonice. Sećam se i da smo bili svi na trgu u centru kada su se ti autobusi vratili. Iz autobusa je prvi izašao Pacek sa visoko podignutom pesnicom. Slavilo se do kasno. Sin od profesora Pekoa je stajao na trubama i mahao srpskom zastavom veliki deo večeri. Onda se neko setio da preko bilborda koji je stajao na sred centra, sa Slobinom glavom preko celog, prelepi veliki prazan papir, pa su se tu stvorile i merdevine i naravno Sima otporaš je imao čast da nešto napiše na tom papiru. Ej nit manjih novina nit kraćeg čoveka. Da se razumemo, Sima je moj drugar, moje je visine, tako da nikakva diskriminacija ili bilo šta, samo prisećanje na momenat. Neko je iz mase dobacio "napiši Gotov je". I Sima kreće da piše. Kada je napisao "GO..." čuješ Piksija "napiši GO JE". negde kod "GOTOV..." neko je dobacio "napiši "GOTOVO JE", što je Sima i krenuo da radi, ali zbog visine merdevina i njegove visine morao je malo da se istegne, pa je napravio pauzu na "GOTOVOJ" što je u prvi mah delovalo kao neko rusko prezime, i na kraju je ostalo "GOTOVOJE". I kao skinuli smo mi SPS. I kao došla je Demokratska stranka i kao desile su se promene. Dva dana nakon tog famoznog petog oktobra, što će reći sedmog oktobra, negde oko ponoći stadoše kola i zapališe taj beli papir i to "gotovoje". Toliko o prevratu. I o promeni vlasti. "Juče" na listi za opštinske odbornike u ds-u ljudi koji su slavili kad je Đinđić ubijen... Toliko o ideji i demokraCiji.. A silni glodari i ostalo bobičavo koštunjavo voće i ostala boranija primljena taj isti DS preko noći.. Molim Vas deco, nemojte mi o demokratiji. Nemojte se praviti veliki kad ste mali. Gde ste bili tih dana? Nisu vam mame i tate davale da izlazite iz kuća, a sad ste veliki omladinci, borci za demokratiju i za ideje nekog stranca koji ih je smislio dok se ni vaš tata nije mućkao u jajima...
A nakon deset godina glavni otporaš "mudO", a pravi borci za neku tamo ideju pasu muda...
2000. godina, protesti širom države, biti u Otporu je bilo otprilike kao sada valjati skank i klinački se ložiti na neku huligansku priču. Da se razumemo odmah, najstarijem srpskom fudbalskom klubu sam "srce dao i njega ću večno da bodrim", nisam "internet huligan" na koga će da se lože devojčice iz škole jer nosi "navijačku" majicu, ali ostavimo takve teme po strani.
Bio je neki kišni dan, utorak ili četvrtak, dogovoreno je da svi posle (recimo) drugog časa napuste škole i krenu put centra gde će se sastati sa ostalima. Klika predvodnik, moj drugar iz razreda, rumski "otporaš". Predvodi kolonu, ore se pesme raznorazne, do duše nije bilo "da nam živi, živi rad". U glavnom su bile protiv režima. A šta su i deca znala, mi sa naših 17 godina, bilo je samo bitno da se utekne iz škole, da li će to biti po "Kuzinom" receptu falsifikovanja opravdanja i sedenja u "KREŠU" za sonijem po ceo dan, ili na ovaj način bilo je svejedno.
Elem, na pola puta negde od tehničke škole do centra, naiđosmo na neki auto Vukovarskih tablica. Deca krenula da lupaju po kolima, a Klika viče "oni su sa nama" pa su deca iskulirala. Na centru, već su nas čekale " 'čke gimnazijalske" i onda smo se svi zajedno zaputili Orlovićevom prema domu zdravlja. Kiša je pljuštala po nama, bili smo skroz mokri, a u delo smo sprovodili nečiju ideju zacrtanu još pre naših rođenja.. Kod treće mesne zajednice, doskorašnjeg bastiona Demokratske stranke, poče pesma "Dunavom leševi plove da li se bar jedan zove Sloba, Sloba, Sloba..." što su glasnim negodovanjem komentarisali penzioneri koji su poizlazili ispred svojih kuća i na svoje prozore bez "kibicfenstera" da kibicnu šta se napolju dešava. Ni mi nismo ostali nemi, Klika se upro babama da objasni da je njihovo vreme prošlo, mada, kako ćemo godinama kasnije skontati, njihovo vreme nikad nije prošlo niti će. Opet natrag na centar da još malo kisnemo, zajedno sa rumskim otporašima, pa kućama srećni što danas nismo imali nastavu.
Tih dana, Blaf, Sale Stojković i ja smo udarali u neke doboše, svi smo išli ulicama i duvali u pištaljke željni promene, koja nikada nije zapravo došla. Mikica Marjanović je bio ono što je Vlada Milovanović danas. Epitet za fotkanje. Sećam se tog petog oktobra iz Rume su išla valjda tri autobusa za Bg, lično nisam išao, ali se sećam Saletove priče, da je autobus, dok se u njemu orio Raining blood od Sleyera, polako razmaknuo blokadu policijskih kola kod Pećinaca i nastavio put prestonice. Sećam se i da smo bili svi na trgu u centru kada su se ti autobusi vratili. Iz autobusa je prvi izašao Pacek sa visoko podignutom pesnicom. Slavilo se do kasno. Sin od profesora Pekoa je stajao na trubama i mahao srpskom zastavom veliki deo večeri. Onda se neko setio da preko bilborda koji je stajao na sred centra, sa Slobinom glavom preko celog, prelepi veliki prazan papir, pa su se tu stvorile i merdevine i naravno Sima otporaš je imao čast da nešto napiše na tom papiru. Ej nit manjih novina nit kraćeg čoveka. Da se razumemo, Sima je moj drugar, moje je visine, tako da nikakva diskriminacija ili bilo šta, samo prisećanje na momenat. Neko je iz mase dobacio "napiši Gotov je". I Sima kreće da piše. Kada je napisao "GO..." čuješ Piksija "napiši GO JE". negde kod "GOTOV..." neko je dobacio "napiši "GOTOVO JE", što je Sima i krenuo da radi, ali zbog visine merdevina i njegove visine morao je malo da se istegne, pa je napravio pauzu na "GOTOVOJ" što je u prvi mah delovalo kao neko rusko prezime, i na kraju je ostalo "GOTOVOJE". I kao skinuli smo mi SPS. I kao došla je Demokratska stranka i kao desile su se promene. Dva dana nakon tog famoznog petog oktobra, što će reći sedmog oktobra, negde oko ponoći stadoše kola i zapališe taj beli papir i to "gotovoje". Toliko o prevratu. I o promeni vlasti. "Juče" na listi za opštinske odbornike u ds-u ljudi koji su slavili kad je Đinđić ubijen... Toliko o ideji i demokraCiji.. A silni glodari i ostalo bobičavo koštunjavo voće i ostala boranija primljena taj isti DS preko noći.. Molim Vas deco, nemojte mi o demokratiji. Nemojte se praviti veliki kad ste mali. Gde ste bili tih dana? Nisu vam mame i tate davale da izlazite iz kuća, a sad ste veliki omladinci, borci za demokratiju i za ideje nekog stranca koji ih je smislio dok se ni vaš tata nije mućkao u jajima...
A nakon deset godina glavni otporaš "mudO", a pravi borci za neku tamo ideju pasu muda...
Пријавите се на:
Коментари (Atom)
