R00maH-Indians

Danas sam diskutovao sa mojim drugarom Vladimirom kako dugo nisam ništa postovao, pa evo da se oglasim posle praznika. Nova godina prošla neopaženo, božić prošao, konjanici u Air Max i kožnim jašama projahali, i sad krećemo dalje.
Kako drugačije običnom, prosečnom građaninu Srbije da počne nova godina nego tužbom i dugovima. Još sad kako imamo sudske izvršitelje, pa to je jedna milina.. Godpođa XY pošalje vam "naređenje" da uplatite pare, a njen deo da uplatite na račun u komercijalnoj banci.. E pa, kako svima tako i meni.

Jutros me je dočekala novogodišnja čestitka gospođe sudske izvršiteljice-Kad može neko da bude gubitaš sa ove strane Drine, može i onda da bude izvršiteljica, NE? Namicatjeljica povjesnog znanja, NE? Kužiš stari? Dobar tek. (prim.hrv.).
LM, da nastavim, gospođa veli kako će, ako ne platim zaostala 4 računa i nadoknadu za prekid ugovora, biti primorana da dođe i da mi pleni stvari. Ja kao i svaki dobri građanin naše posrane lopovske i banditske zemlje rešim - "Imam 3500 dinara u džepu, idem da platim deo, a ostalo ćemo videti." Odem do Rumske pošte (mislim da je broj 2) kad oćeš. Zaključana. Valjda je matori krajnje neljubazni drkadžija opet otišao u tvorza. I tu prelomim.

"Evo vam tuki" mislim u sebi.

"Evo Vam " mislim u sebi. Neka dođe gospođa. Na mom imenu nemam APSOLUTNO NIŠTA. Imam taj drkavi telefon, evo im, poserem im se na telefon. U ovakvim situacijama Zmaj od Šipova bi rekao da će "poginit' bar troj'ca" ako dođu da plene, ali ja sam kulturan, ja sam fino vaspitan, pošteno sam uvek radio pa ću tako i ovog puta. Nemam ništa na svom imenu, platu nemam, jer nemam posao, para da platim dug nemam. Imam dobru volju da ga platim kad se za to steknu uslovi, a da idem u zatvor zbog duga za telefon - taj film nećemo gledati, to obećavam javno! Tako da gospodo izvolite " mož'te doć' ". Borba se nastavlja, mojih para nema, bar do prve zvanične plate, a na vama je da probate da mi ih uzmete pre toga ;) Ljubi vas stara škola! ;)




P.S. OBAVEZNO POGLEDAJTE PIKNIKOV SPOT NA LINKU ISPOD!!!


                                        !!PIKNIK - NA CRNO!!                                            

Kao što smo svi skontali preko Novosti, Ruma je mala Švajcarska. Samo nekoliko dana ranije lokalna samouprava održala je konferenciju za medije povodom organizovanja dočeka nove 2013. godine. Ničim izazvani, napomenuli su da su prošle godine ugostili popularnog rokera "Dadu" Topića. Ove godine jelte pošto je budžet skromniji, rešeno je da se prebije sa raznim muzičarima.. U dil sa Vrelom uz svo dužno poštovanje istog ne bih ulazio, ali Žare i koprive? Ne znam koji je dil da se iz mora istih, plagijatorskih bendova, dovode totalni muzički diletanti? Da je seoska slava i da su svi iz istog sela pa i da razumem, al' ovako..
Molim one koji imaju slabiji stomak i iole sluha nek preskoče link Kruga od Žareta i kopriva..

!!!!ŽARE I KOPRIVE LIVE - EKV KRUG!!!! 

Što se tiče "Božićne ulice". Uh, odakle da počnem. Možda od cene čuvene "dve kule"?

Koliko nula je u cifri koja je data za iste. Radio sam na tezgi prošle godine. Jedan iz turističke organizacije napravi raspored prodavaca, pa dođe drugi pa rasporedi prodavce skroz drugačije, pa se onda prodavci između sebe svađaju ko će gde da prodaje, pa se pravi novi spisak, pa... Onaj kralj na koga su policajci morali da upozoravaju direktoricu turističke organizacije koji je sekirom jurio lokalce pijan u kasne sate... Protekcije za određene prodavce koje ne bih pominjao, maskirani političar iz čije ruke ne bih ni orah uzeo, poslužuje meso.. Ili da se osvrnem na fond nagrada za najlepše uređen izlog, dvorište ili balkon... Ove godine vlast se potrudila, okitili su bandere istim onim osvetljenjem kojim to rade već deceniju unazad, a koje je neko okitio ne preko ku...a, nego preko k..čine. Razne babe po internetu pravdaju to "skromnošću" i tome kako "nama ništa ne valja".. Prošle godine kada sam video osvetljenje u mojoj ulici stvarno sam osetio tu prazničnu atmosferu, ali ove godine kad sam video "ONO", pripala mi muka.


Naravno kao šlag na tortu, i nastavljajući tradiciju, sugrađanima će se u ponoć obratiti predsednik opštine, narod ga je željan, već duže vremena.. "Gorane, majstore, vodi nas do Švajcarske!"... Ja ću po ko zna koji put zaobići gradski trg za doček nove godine... Što kaže jedan drugar, "Ispadam hejter i drkoš, al' sami sebi to radite..." Voleo bih ja da mogu da pohvalim nešto, a da to nešto nije magla, lagarija i šlihtarski hvaljeno od onih koji i sami shvataju koliko narodu mažu oči.. Do tad Linjaka i Karaša koliko vam duša ište..

Ako neko zameri na lošim fotografijama - nije život banja. Ja sam inženjer ne fotograf.
Nama "hejterima" želim sve najbolje, da nas nema, bila bi još veća katastrofa, progutali bi nas razni "rezervati prirode", Trskovače, bazeni, kamioni, avioni...
Ovim baronima želim manje lagarija i lopovluka u 2013. više konkretnoga. Ne okrećite glave od problema, nego se uhvatite u koštac sa istim.
Živeli i prijatno!

 

"Moj je život Švicarska"

"Niste ni znali, gospođo, da živimo u Švajcarskoj, evo, pročitajte" obratila se prodavačica mojoj majci. Keva, pošto je znala da joj niko neće poverovati od nas ukućana, kupila je novosti. Danas, na svetog Nikolu, svako iz Rume ko je uzeo u ruke ili kojim slučajem otvorio preko interneta "Večernje novosti" nije mogao, a da ne oseti onaj gorak ukus i stezanje knedle u grlu.. Gradski čelnici vođeni ne znam kojom vrstom halucinacije i pod kakvim opojnim drogama "pohvalili" su se u istim novinama o tome kako je u našoj Rumi prelepo. Cvetaju ruže u decembru, nektar se toči umesto piva po kafićima džabe, Ford nam otvara fabriku, iz našeg okruženja u svet će odlaziti najbolje ferfusnice za Fordove automobile. Fabrika tuljaka za šešire je tu da osigura dve hiljade radnih mesta, kauboji iz Amerike su se žalili da su tuljci na njihovim šeširima jako loši, pa će Ruma sve to nadomestiti.. Ako se neko pita šta su to tuljci.. Kad sazna odgovor, nek javi i meni da znam. Fabrika kupaćih kostima koja se otvara podmiriće potrebe kupača Ženevskog, pardon, Borkovačkog jezera i kapitalne investicije preko potrebne našoj opštini - bazena. Rupa je iskopana, biće kao kad ludak piše iz ludnice kući: -"Svaki dan skačemo u bazen. Upravnik je rekao da će ga čak i napuniti ako budemo dobri." Drugo jezero nemamo, poput Švajcaraca, ali zato imamo baru i to Trskovaču, mesto gde priroda krije blago, za koje nisu čuli ni lokalci, kog se Turistička organizacija drži kao pijan plota, jer moraju i oni nešto da rade, pored šetkanja po kvazi-televizijama. Pa ne možeš otići kod "domaćina" u emisiju, a da nemaš šta sa njim da pričaš. Zato su tu Linjak i Zlatni Karaš, vrste pratilice svakog veštačkog šaranskog ribnjaka, pa trućamo do mile volje. Jedino mi nije jasno, zašto u Novostima nema glavnog političara, feniksa među rumskim političarima? Dovoljno ste ga uljudili, presvukli ga iz maskirnog dezena u kravatu, podšišali, očistili mu krljušt sa revera i povadili udice iz prstiju, pa red je da i on kaže koju, a ne samo vi što zajahaste pa ne silazite. Nisam imao stomaka da dovršim čitanje teksta u novostima, a ponestaje mi i za pisanje ovog.. Evo za one koji nisu pročitali tekst iz Alise u zemlji iz ZRCALA...
A za novu godinu Žare i koprive, al' o tome drugom prilikom...

                    >>>>>Ruma Mala Švajcarska<<<<<

E, kao što već svi znate, učestvovali smo na konkursu javnih površina Bernardin manastira u Lavovu. Danas nam je stigao mejl u kom smo dobili zahvalnicu od gradonačelnika Lavova za učešće na konkursu i otvoren poziv za učešće u konkursima koje grad LAvov bude organizovao u budućnosti. Lep gest, i veliki podstrek za dalje. Svi radovi (preko trideset radova iz trinaest zemalja) bili su izloženi u Muzeju Etnografskog Instituta, Nacionalne Akademije Nauka Ukrajine, u Lavovu.

Ovako, probaću da ne dužim, preko nekog udruženja koje Mileni stalno šalje mejlove dobili smo info o konkursu uređenja javnih površina Bernardin manastira u Lavovu, Ukrajina, na koji smo odlučili da se prijavimo. Proces prijavljivanja nije bio komplikovan, jer smo kao diplomirani inženjer pejzažne arhitekture i diplomac ekološkog inženjeringa stekli uslove za učešće na konkursu. Konkurs je bio anoniman, što je u našem slučaju bio mač sa dve oštrice. Bilo je mnogo cimanja, radili smo mesec dana, dan i noć, na smenu, ja radim, pa legnem da spavam, a Milena preuzme i tako do konačnog roka. Puno sam se nervirao, rekao sam sebi, neću više da se nerviram ni oko čega tako. Niko i ništa nije vredno zdravlja. Elem, da nastavim, još jedna ogromna prepreka u realizaciji svega ovoga bio je moj tridesetdvobitni sempron sa 512 megabita memorije. Svaka čast Gruču od koga sam ga kupio. Nisam čak platio ni PDV, a u ono vreme za 550 evra stvarno nije mogla bolja mašina da se nabavi, ali vreme ga pojelo. Rendere nismo radili baš iz tog razloga, ali uspeli smo sve da sklopimo i odnesemo na poštu, a tamo nova avantura. Prvo sam mejlom zatražio dva meseca unapred od glavne pošte odgovor oko anonimnog slanja dokumentacije u stranu državu. Javila mi se posle mesec dana neka vrlo ljubazna gospođa, koja je rekla da je moj mejl prosledila kome treba i izvinila se na mom čekanju. Zahvalio sam joj se i rekao da se nadam da neću čekati na odgovor od toga "ko treba" da mi odgovori isto koliko i na njeno prosleđivanje, ali više nikakav odgovor nisam dobio, ni od nje ni od tog "ko treba" da mi odgovori. U glavnom, u Beogradskoj pošti broj 1 tube za slanje nisu imali (što znači da ih nema nigde u državi Srbiji) već godinu dana, te je ljubazni čika koji radi na pakovanju uzeo tubu u kojoj smo doneli radove, skratio na 900 mm kolika je maksimalna dužina za slanje običnog paketa i to sve upakovao. Preko 900 mm može da se pošalje samo preporučeno, a onda ne može da se šalje anonimno. Tom ljubaznom čiki dali smo 120 dinara, valjda za minuli rad ili šta već. Takođe smutio nam je nešto oko toga kako DVD sa konkursnom dokumentacijom ne može da ide u paket jer će praviti problem na carini, nego "najbolje da vi to pošaljete posebno". Pa smo dvd sa konkursnom dokumentacijom slali posebno... Zemlja Srbija, šta reći..





I na kraju svega slika koja opisuje našu sreću što je sve konačno poslato. Odmah smo otišli da iskuliramo malo u parku uz pivo. OLD SKUL!

Pre početka ovog pisanija želim da napomenem da je ono nastalo u subotu 13. oktobra u 4:35 ujutro, usled nesanice.

Gluvo doba. Ležim u krevetu. Gledam u plafon.. Kroz glavu mi prolaze stihovi pesme Block Out-a "Protiv sebe".... posebno deo "..Strah ili strepnja...." Milslim o bežičnoj tastaturi i mišu koji Milena treba da mi donese kako bi mi olakšala... Utakmica je za skoro tačno 11 sati. Idem da se vidim sa dosta prijatelja kojih sam se poželeo, a tek ću..
Ne spava mi se.. Čudno, umoran sam. Uzimam svog "android" prijatelja kako bih ubio dosadu. Napolju je mrkli mrak, čini mi se da je padala kiša, miriše na tmuran jesenji dan. Aplikacije "Blic" i "B92", u stilu Tool pesme "Vicarious" služe da bacimo pogled na nove vesti, crne hronike, referat Nade Macure, kao i svaki prosečan čovek naše planete, koji želi da ubije dosadu..
Prethodnih pola godine listajući članke na jednoj od dve pomenute aplikacije, naiđoh na članak koji je na mene ostavio poseban utisak i naveo me da gledam stvari iz drugačijeg ugla...Članak je bio o putovanju čoveka na Mars.
Naučnik je opisivao kako, nekom vrstom vremenskog ubrzanja većim od brzine svetlosti, u budućnosti put astronauta do Marsa skratio bi se sa nekoliko godina na samo nekoliko meseci. Govorio je i o problemu beztežinskog stanja. Po njegovim rečima, čovek naviknut na gravitaciju jako teško bi se prilagodio putovanju svemirom u beztežinskom stanju, i iako bi put do Marsa bio skraćen na par meseci, mišići astronauta bi atrofirali, pa bi odmah nakon sletanja na površinu Marsa morali vežbati da bi bili sposobni za obavljanje radnji na crvenoj planeti. Takođe naučnik se osvrnuo na dizajn odela astronauta koja bi morala imati međuprostor ispunjen vodom, jer poznato je da voda najbolje upija kosmiško zračenje, smrtonosno po čoveka. (Ovo je jako lepo opisano u Ruskom dokumentarnom filmu "Tajna velike vode", pa ko ga nije gledao, preporučujem)
E sad oni uporni koji su čitali dovde spadaju u onaj mali broj ljudi koji će da skonta suštinu ovog blog posta.
Reč je o kosmičkom zračenju. Kako svi znamo svemir se sastoji od kosmičkog zračenja, koje je smrtonosno za ljude. Ono izaziva rak, odnosno raspadanje čovekovog organizma. Posebno taj deo naveo me je da se zapitam, ako je to tako i ako je ceo kosmos satkan od kosmičkog zračenja, znači li to da je čovečanstvo svojevrstan parazit u celom kosmosu? Svaki organizam odnosno živa stvar ima svoj odbrambeni mehanizam, a kosmos možemo smatrati živim zbog njegovog konstantnog rasta. Iz tog ugla, čovek mu dođe kao neki parazit, a naša planeta mu dođe kao deo sistema koji je razvio imunost (atmosferu) koja štiti parazite od kosmičke radijacije, odnosno osnove celog svemira. Pa ako je u celom svemiru radijacija prisutna, a nama smeta, šta smo onda mi? Paraziti. Pogledajmo to sada iz vedrijeg ugla. Koliko znamo poznatih ljudi, naučnika, umetnika, glumaca, muzičara, koji su napustili ovaj svet pre vremena usled raka? Koliki je procenat dobrih ljudi, a koliki je procenat onih drugih koji su napustili ovaj svet usled duge i teške bolesti? Znači li to da je ogromna radijacija u kosmosu u stvari pozitivna stvar, koja sebi uzima najbolje? Mi bi rekli "pre vremena", ali da li je to zaista tako? Ne možemo da tvrdimo da jeste.. Ne znamo šta je "beyond".
Ko je gledao Spartaka, (Andija Vitfilda), koji je umro od non-hodžkins limfoma, on je lepo objasnio u dokumentarcu o sebi: "Be here now is all about being present, and not fearing of what you don't know.." Ko nema "čuku" ovo ga neće ni malo dotaći i što se mene tiče može slobodno da zaobiđe sva moja razmišljanja naglas.
Malo bih se osvrnuo i na životni vek iz svog ugla. 30 godina nije ništa. Niti smo deca, niti smo ljudi.. Niti smo nešto bitno napravili u životu, niti se nešto bitno desilo za naše kratko postojanje na parazitskoj planeti. Valjda ćemo dočekati pronalazak leka za teške bolesti, kontakt čoveka sa vanzemaljcima, epohalna otkrića (ne)postojanja boga, nastanka univerzuma...(edit: doživeli smo skok sa najveće visine) A do tad, najbitnije je da što kvalitetnije provedemo svoje vreme ovde, jer danas smo tu, a sutra nas nema..
Cenim podršku svoje porodice, moje Milene, iskrenih i dragih mi prijatelja i zbog svih vas, a pogotovo zbog nje, ja obećavam...(Što bi rekao Nikola Vranjković u "Svako putuje za sebe").

UP THE IRONS!